Postavljena kapija na crkvenoj porti u
Sedlaru
POKLON JEDNE GENERACIJE
Ulaz u portu sedlarske crkve od 14. avgusta
2005. godine krasi impozantna kovana kapija crne boje sa ornamentima
boje zlata, visoka 3,5 m, krila teških po 200 kg. Zamisao donatora bila
je da bude postavljena 19. avgusta, na verski praznik Preobraženje
Gospodnje, međutim postavljena je pet dana ranije na veliko zadovoljstvo
meštana koji su joj divili u prolazu. Ograda postavljena nekoliko meseci
ranije, i kapija, vrede 7.000 evra.
Donatori su se dogovorili da će, posle postavljanja još tri krsta od
inoksa iznad krila kapije preko betonskih lukova do Đurđevdana sledeće
godine, na ploči od mesinga ili nekog drugog otpornog materijala koju će
postaviti na nekom vidnom mestu kapije, utisnuti svoja imena.
Za ogradu i kapiju ovakve izrade treba
imati odgovarajuće mašine i alate, te ih je Miloš Božinović- Miša Kovač
pripremio pre početka radova: -Treba napraviti da bude pravo,
postavljeno na svoje mesto, da ima jake držače. Na osnovu svojih
iskustava znao sam kako da radim, ali mogu da vam kažem da je bilo
teško. S druge strane, nije mi bilo teško jer- kad se hoće, sve se može-
kaže on.
Da se naprave i postave ograda i
kapija, tj. ogradi crkvena porta s lica, inicirali su Miloš Božinović i
njegov drug iz generacije 1951. Miroljub- Mile Marjanović. Imali su
ideju da portu ogradi njihova generacija iz sela, od kojih su neki na
privremenom radu i boravku u inostranstvu. Smatrali su da će im priteći
u pomoć, a motiv im je bio da svom selu i budućim generacijama ostave
nešto u amanet. Iz generacije 1951. u prvi razred pošlo je dvadeset
dečaka i sedam devojčica. -Od dvadesetorice, petorica nas je ušlo u
projekat izgradnje ograde i kapije. Međutim, pridružila su nam se
dvojica iz starije generacije, Vita Petrović i Miša Milosavljević- Miša
Dajkin. Mile je projektovao ogradu, a ja sam iskovao jedno njeno polje.
Za početak pozajmili smo novac. Kad smo postavili to polje ograde,
videli su ga naši drugovi koji su doputovali iz inostranstva. Dali su
nam ,,zeleno svetlo’’ da nastavimo, pridružili su nam se kao donatori.
Novac su mi dali 20. decembra 2004. godine, a ogradu smo postavili 1.
maja 2005. Već 8. maja organizovali smo sastanak i prikupili finansijska
sredstva za kapiju.
Donatori kompletne konstrukcije (ograde
i kapije) su: Predrag Jovanović (na privremenom radu i boravku u Parizu,
vlasnik preduzeća u kome radi 30-ak radnika) 3.000 evra; Prvoslav
Jovanović (na privremenom radu i boravku u Francuskoj) 600 evra;
Miroljub- Mile Marjanović (ugostitelj, vlasnik restorana ,,Konak’’),
projekat i 600 evra; Rade Stojilović (na privremenom radu i boravku u
Švajcarskoj) 810 evra, Vita Petrović (nije iz generacije 1951, ali je
imao želju da učestvuje) 900 evra; Miša Milosavljević- Miša Dajkin
(nemački penzioner) volonter i 250 evra; Miloš Božinović- Miša Kovač,
izvođač radova u vrednosti od 1.000 evra.
S obzirom na to da nešto od materijala
nismo mogli da nađemo na našem tržištu, Predrag- Pera Jovanović koji ima
firmu u Parizu obezbedio ga je u Francuskoj i poslao, u vrednosti od
blizu 500 evra. Možda je zanimljivo pomenuti da je preduzeće Pere
Jovanovića na tenderu izabrano za izvođača radova na izgradnji bazena na
posedu aktuelnog ruskog predsednika Vladimira Putina u elitnom delu
Pariza, koja treba da počne ove jeseni- kaže Miša i poručuje i ostalim
generacijama da se ugledaju na njih rođene 1951. i urade nešto u selu.
Miša Božinović
- Miša Kovač bavi se kovačkim zanatom dugi niz godina. Nastavio
je porodičnu tradiciju, dugo učio zanat kod oca Mirka koji je imao
kovačku radnju od 1951. godine. Mnogo ograda je iskovao, prilagođavao se
,,svakoj modi’’. Mušterije su njegovom ocu i njemu kao čuvenim
majstorima, osim iz naše opštine, dolazile i iz žabarske, dela
petrovačke, despotovačke. Otac mu je u penziji 20 godina, koliko je i on
radio u društvenom sektoru, da bi se ove godine i zvanično vratio svom
zanatu prijavivši kovačku radnju ,,Lav’’ 1. juna. S obzirom na to da je
reč o jednom od zanata koji izumire, njegov zahtev je prihvaćen odmah,
rečeno mu je da ni fiskalna kasa nije potrebna, već plaćanje paušalnog
iznosa. Planira da, ukoliko bude posla, zaposli nekoliko radnika. Kovača
je malo. -U Sedlaru imam jednog kolegu, on je više limar ali radi i deo
kovačkog posla. Učio je zanat kod mog oca. U Subotici radi jedan kovač,
u ostalim selima su retkost, u Svilajncu kovači rade mašinama, ali ne i
sa vatrom, čekićem i nakovnjem. Kovao sam kapije i ograde, ali i
raonike, sekire, sav poljoprivredni alat- napominje ovaj majstor koji je
ostao dosledan zanatu koji se gasi.
Poručio je svim Sedlarcima da treba
uraditi još mnogo toga u selu i da je to izvodljivo uz dogovor i slogu.
Da im nije potreban grad iako je u neposrednoj blizini: -Nedostaje još
vodovodna mreža, digitalna telefonska centrala, jedna ili dve trafo
stanice koje bi pojačale napon električne energije, ograda na školskom
dvorištu jer su u njemu tereni za male sportove sa reflektorima. Uveren
sam da će se većina Sedlaraca u dijaspori vratiti kući, pa kad dođu
imaće čime da se ponose. Regulacijom Resave zaštićen je jedan deo sela,
a regulacijom Jaruge biće zaštićeno i preostalih 30 odsto, tako da ćemo
svi biti bezbedni. Možemo da gradimo kuće, da naseljavamo i proširujemo
selo. Nekada su ljudi bežali zbog poplava, sada mogu da se vrate jer ih
više neće biti...
Vesna Stajić |
.JPG)
.JPG)
.JPG "sedlare_kapija (1).JPG")
.JPG "sedlare_kapija (2).JPG")
.JPG "sedlare_kapija (3).JPG")
.JPG "sedlare_kapija (4).JPG")
.JPG "sedlare_kapija (5).JPG")
.JPG "sedlare_kapija (6).JPG")
.JPG "sedlare_kapija (7).JPG")
.JPG "sedlare_kapija (8).JPG")
.JPG "sedlare_kapija (9).JPG")
.JPG "sedlare_kapija (10).JPG")