U stalnoj muzejskoj postavci šabačkog Narodnog muzeja čuva se devojački peškir kojim je Mileta Milutinović iz sela Sedlara kod Svilajnca, vojnik prekobrojnog puka kombinovane divizije, previo sebi rane u Cerskoj bici, sa njim prošao Kolubarsku bitku i Solunski front. I danas taj peškir izgleda kao onog dana kada ga je izvezla devojka Persa kao deo svoje devojačke spreme.
  -Peškir je u Tekeriš posle 63 godine doneo Mileta Milutinović prilikom proslave Cerske bitke, 1976. godine. Mileta je bio borac Drugog prekobrojnog puka kombinovane divizije. U noći između 15. i 16. avgusta ranjen je u noge. Tražeći spasa, nekako je uspeo da dođe do prvih kuća. U to vreme seljaci Pocerine, gde se vodila jedna od najžešćih bitaka u Prvom svetskom ratu, napustili su domove. Ranjeni Mileta je ušao u jednu od napuštenih kuća i, po sopstvenom svedočenju, iz sanduka gde se nalazila devojačka sprema uzeo dva peškira. Njima je previo rane i već sutradan priključio se ostalim borcima- priča Svetlanka Milutinović, muzejski savetnik.
  Po priči koju joj je ispričao, Mileta je nakon Cerske bitke sa srpskom vojskom prošao i Kolubarsku bitku, prešao Albaniju i preživeo proboj Solunskog fronta i sa sobom uvek u nedrima nosio jedan od dva devojačka peškira iz škrinje.
  -Posle 63 godine Mileta je došao na proslavu Cerske bitke. Sa sobom je poneo peškir da ga vrati u kuću iz koje je uzeo kao ranjeni vojnik. Prepoznao je kuću, ali u njoj niko nije živeo. Od komšija je saznao da je peškir vezla devojka Persa, koja je umrla, i da nema potomaka. Peškir je poklonio šefu Mesne kancelarije koji ga je doneo u Narodni muzej- kaže Svetlanka, završavajući priču o filmskoj sudbini peškira, dodajući da joj je žao što Mileta nije imao sreće da upozna vlasnicu peškira koji mu je spasao život.

A. Ilić

Mileta Milutinović, u Sedlaru poznatiji kao Šale Kodin, bio je vodeničar, meteorolog, hrabar srpski vojnik
ŠALETOVI PUTEVI

  Tekst novinara A. Ilića, objavljen u ,,Blicu" u martu 2009. godine, bio je povod za malo istraživanje koje je zahvaljujući podacima u matičnim knjigama i informacijama Mileve Milutinović i Gradimira Brankovića, bilo uspešno.

  Mileta Milutinović, od oca Nikodija i majke Mileve, rođen je 12. juna 1891. godine. U Sedlaru je bio poznatiji kao Šale Kodin. Radio je u vodenici Barutana i bavio se predviđanjem (prognozom) vremena, na osnovu predznaka u prirodi.

  Po priči snahe Mileve-Cole, unuke Bose i praunuke Ankice, bio je mudar čovek visokog rasta. Svakodnevno je čitao novine, vid ga je dobro služio i u dubokoj starosti. Umro je od gripa 26. decembra 1981. godine.

  Učestvovao je u Prvom svetskom ratu u Cerskoj bici 1914. godine. Neprijateljska patrola je njegovu četu iznenadila na spavanju u jednoj kući. Stradali su svi njegovi drugovi, a on je, ranjen u nogu, izbegao smrt jer nije davao znake života. Žeđ ga je naterala da u obližnjoj šumi potraži vodu. Naišla je još jedna patrola od koje se sakrio u kipinjaku. U napuštenoj kući pronašao je peškir kojim je previo nogu. Po povratku u Sedlare oprao ga je i čuvao do 1976. godine.

  U Šabac ga je na proslavu 63-godišnjicu Cerske bitke pratili Sedlarci Mladen i njegov unuk Vladeta Đorđević.

  Po rečima snahe Cole, u zarobljeništvu u Nemačkoj proveo je četiri godine. Živeo je i radio na imanju udovice koja je imala dve ćerke. Uprkos njenim nagovaranjima da ostane, Šale se vratio u Sedlare i sa suprugom Latinkom imao brojno potomstvo.

  Šaletov stariji sin Milorad-Muja poginuo je u Drugom svetskom ratu 1944. godine, a ćerka Rosa mu se rodila 1945. godine. Udata Sretenović, zubni je asistent u penziji u Novom Sadu i ima sinove Mladena (1969) i Nenada (1974).

  Mlađi Šaletov sin Živko-Žika, koji je takođe umro pre oca, ostavio je za sobom sina Miroljuba Nikodijevića i ćerku Bosiljku. Miroljub se oženio u Medveđi i 1989. godine umro u svojoj 39. godini, a njegovi potomci su deca Toplica i Tanja i unuci Ivan, Stefan i Jovan.

  Živkova ćerka Bosiljka-Bosa, udata Radosavljević, ima ćerke Ankicu (1970) i Blagicu (1972) i unuke Bojana i Bojanu.

  Kuća Šaleta Kodinog, izgrađena sedamdesetih godina prošlog veka, još uvek postoji.

Vesna M. Stajić