|
Njegova sećanja
se protežu od Basre na Šat el Arabu u Iraku, 30 stepeni severne
geografske širine, do grada severno od Osla u Norveškoj, 61 stepen
geografske širine. I stalno se vraćaju u Sedlare na 44. stepenu u kome
se rodio 1950. godine i u kome živi. Iza Ljubiše Dragovića je trideset
godina vožnje u međunarodnoj špediciji na dobro održavanim auto putevima
ali i onim izlokanim i prašnjavim. Posmatrao je panorame evropskih
metropola, ali i bliskoistočne močvare. Dokaze o tome, planove gradova i
pasoše čuva u jednoj kutiji i u svom srcu.
U Velmortransu (ATRO ,,Velika Morava") u Ćupriji u prvim godinama svog
radnog veka vozio je autobuse, a od 1978. kamione jer je to bio bolje
plaćen posao. ,,U početku mi je bilo teško jer nisam znao ništa, ali
vremenom sam se snašao i uživao sam vozeći. Nisam koristio karte, već
planove gradova. Stignem u neki veliki grad, npr. London, i nikoga ništa
ne pitam, na osnovu plana nađem adresu za istovar ili utovar robe. Vozio
sam 8 sati u 24 sata, kad pođem na Zapad za 8-9 sati stignem na Šentilj,
tu stavim novu traku kao da tek krećem, vozim još 8 sati i stignem do
Nirnberga, Minhena ili blizu Štutgarta u Nemačkoj, gde prespavam. Ako
treba sutra da istovarim na 4 sata vožnje, izaberem kad ću da ih
izvozim, danju ili noću. U povratku do Šentilja poštujem sva pravila, a
kroz staru Jugoslaviju nijedno. Na Zapadu mogu da stajem i pravim pauze
na parkinzima i tamo nema nikakvih ograničenja, a na Bliskom Istoku samo
na parkinzima predviđenim za teretna vozila čije se korišćenje plaća i
predaje se pasoš. Sve troškove plaćala je firma, telefonske račune,
takse, parking, priznavala nam je 100 dolara bakšiša za policiju. Imali
smo euro-šel kartice za gorivo sa kojima smo mogli da pazarimo bilo gde.
U kabini smo imali frižider i sami smo pripremali obroke, ispod kamiona
bio je ugrađen sanduk koji se mogao rasklopiti u sto, a iza njega i bure
sa 50 litara vode. Mogao sam dva meseca da stojim nasred put, a da ne
budem gladan i žedan", priseća se Dragović.
Na svojim putovanjima bio je i u neposrednoj ratnoj opasnosti. Vozio je
do Bagdada (3 200 km) i Basre (3 500 km) u vreme završetka rata između
Iraka i Irana i posle 1985/6.
,,Bila je velika nemaština i glad i svi su pljačkali, čak su mi oduzimali
i svinjske konzerve iz frižidera. I policija je pljačkala, policajac te
zaustavi i kaže da ne možeš da prođeš ako mu ne daš nešto, a to su bile
kutija ili dve cigareta. Vozili smo samo danju da izbegnemo pljačkaše i
zato je put trajao duže, po 7 do 10 dana u jednom pravcu. Pored toga,
nema auto puteva, na putevima je asfalt oštećen ili ga uopšte nema",
nastavlja Dragović.
Od reka Tigar i Eufrat između Bagdada i Basre nastaje Šat el Arab koji se
zatim uliva u Persijski zaliv. ,,U okolnim močvarama su vođene najveće
borbe između Iračana i Iranaca i nekad sam se tamo zadržavao i po 10
dana jer bi povratak bio opasan. Za taj rizik nismo bili posebno plaćeni
(dnevnice su bile fiksne, jedna tura do Iraka je bila 1 000 maraka), ali
smo mogli da švercujemo. Nafta je bila džabe, a naši rezervoari veliki,
punili smo ih dovozili do pumpi, tako da smo dobro zarađivali", iskren
je Dragović.
Već na prvim putovanjima se uverio u otpornost Iračana. ,,Gledao sam iz
kamiona kako bari u pesku, u kojoj je ležalo uginulo magare, prilazi
Arapin i zarđalom konzervom iz koje je istresao pesak zahvata vodu i
pije. Mi bi pocrkali kad bi pili tako zagađenu vodu", zaključuje i
ističe da su vozači nosili sa sobom kao ličnu kartu sanitarne knjižice
sa evidencijom vakcina kojima su vakcinisani protiv svih zaraznih
bolesti. Na bugarskoj i turskoj granici morali su da ih daju na uvid, a
po povratku u Jugoslaviju ponovo su išli na pregled na kome im je
proveravano zdravstveno stanje i knjižica. Ukoliko su se osećali loše,
određivan im je karantin u Ćupriji u trajanju od mesec dana ili dva
meseca. I Dragović je u takvom karantinu proveo mesec dana. ,,Najčešće
se obolevalo od dizenterije kad se npr. pojede paradajz sa tezge na
pijaci. Nosio sam sa sobom lekove, injekcije i špriceve za slučaj da je
neophodno da mi se ukaže pomoć jer u to vreme tamo do doktora nisi mogao
da dođeš".
U vreme neprijateljstva između Iraka i Irana prevozio je ćebad iz
Paraćina, a po njegovom okončanju kada se Irak uveliko izgrađivao,
transportovao je mašine, alate, motore, kablove i kranove.
Nema fotografije sa tih putovanja jer je korišćenje foto aparata bilo
zabranjeno. Kao i posedovanje bilo kakvog oružja za zaštitu. Nožić za
obrok bio je njihova jedina sigurnost: ,,U Irak nismo smeli da uđemo sa
istim pasošem sa kojim smo bili u Iranu jer bi nas proglašavali za
špijune i odvodili na robiju. Isto tako, nisu smeli da nam pronađu auto
kartu Iraka, za erotski časopis dobili bi sto godina i jedan dan
zatvora. O zakonima, zabranama i saobraćajnim propisima u svim zemljama
informisali su nas u firmi", kaže Dragović.
Vozači međunarodnih teretnih linija su morali da prouče zakone o
saobraćaju svih zemalja kroz koje su vozili. Razlikuju se propisi o
ograničenjima nosivosti ili brzine. ,,U Švajcarskoj je za strane kamione
dozvoljena ukupna težina do 29 t, a kod nas do 40 t. I ograničenja
brzine su različita. Najsporije se vozi kod nas, ali se pravila uglavnom
ne poštuju, a u Nemačkoj je dozvoljena brzina za kamione 80 km/h, ali s
obzirom na veliku frekvenciju saobraćaja oni tolerišu i do 100 km/h".
Dragović nije pravio veće prekršaje, najviša kazna bila mu je 100 dm.
Nije imao ni nezgoda i sudara. Živeo je usamljeničkim životom ali je
vremenom i na to navikao pa mu je posle smetalo kad mu neko uđe u kabinu
kamiona. Teškoće se brže zaborave od lepih krajolika kroz koje je
prolazio i posmatrao kroz prozor:
,,Bio sam u turskim letovalištima Izmiru, Kušadasiju, Bodrumu, Marmarisu,
Antaliji. Antalija mi se najviše svidela jer je čista, lepa i prva je
stekla reputaciju turističkog grada. Istanbul je velika luka i prljav
je, ali su gradovi u unurašnjosti Turske čistiji i narod je bolji.
Svideo mi se mentalitet Turaka, sa njima sam mogao i bilo mi je mnogo
lepo. Pored Turske, mnogo mi se svidela i Nemačka. Saobraćaj je izuzetno
dobro regulisan, dobri su im putevi i oznake, vozači su im spretni,
poštuju saobraćajne propise i pedantni su, vode računa o higijeni. I
Francuska je bogata zemlja sa solidno regulisanim saobraćajem, ali je
Nemačka najuređenija".
Za najbolje vozače na međunarodnim putevima smatra Turke i Bugare, a
bugarske puteve po kvalitetu izjednačava sa našim. Ličnim iskustvom
poučen, Grke smatra za najgori narod u Evropi: ,,Nisu prijateljski
nastrojeni prema nama. Grčko pismo je teško pročitati i razumeti i bilo
mi je teško da se orijentišem. Kad bih zamolio za pomoć, okretali bi
glavu. Njihovo potcenjivanje me je vređalo. U Nemačkoj ili Italiji tako
nešto nikada nisam doživeo. U Turskoj će te svako odvesti i pokazati, ne
možeš da ostaneš ni gladan ni žedan, ljubazni su i predusretljivi. Pored
Grka loši su i Italijani zbog korupcije, korumpirani su im carinici,
graničari. I Mađari su loši."
Dragović je na svojim putovanjima stekao i brojne prijatelje i
poznanike. Na svim našim gradilištima su ga znali po imenu, a Turci su
ga oslovljavali sa Lubiša.
,,Englesku poznajem bolje nego Srbiju, znam u prste London i sve velike
gradove, Sautempton, Mančester, Liverpul, Lids, Bredford, Bristol.
Najčešće sam vozio u Holandiju, Nemačku, Italiju, a krstario sam i
Španijom. Vozio sam do plantaža udaljenih odavde 3 450 km. Išao sam kroz
Italiju, izlazio na Azurnu obalu u Đenovi, pa kroz Savonu, filmski grad
Sanremo, prelazio francusku granicu, pa pored Monte Karla, Nice, Sen
Tropea, čudesnog grada koji treba videti i doživeti. Kroz Španiju sam
vozio 2 400 km, sve pored mora, nizali su se veliki gradovi, Barselona,
Valensija, Alikante, Granada, Malaga, i izlazio sam na Gibraltar koji je
na samom jugu Pirinejskog poluostrva."
Profesija vozača zahteva apsolutno zdravlje i kada su se javile prve
srčane tegobe, Dragović je penzionisan. ,,Dugo sam sanjao kamione i
autobuse, češće kamione. Nedostaje mi posao i leti vozim mali motor i
ubijam vreme pored Resave, samo da bih se kretao."
Dinamičan život na točkovima zamenila je mirna sedlarska svakodnevica.
Vreme je ispunjeno drugačijim aktivnostima i sadržajima, posvećen je
porodici, kući i zemlji. Ipak, u mislima često putuje dobrim nemačkim
putevima, pored suncem obasjanog Šat el Araba, usidrenih brodova u
Roterdamu ili luksuznih vila u Monte Karlu. I pogled mu počiva na
zasadima palmi u Basri ili vitkim minaretima.
Vesna M. Stajić |
.JPG)