|
Na nepredvidivoj resavskoj
ravnici desne obale reke Resave, smešteno je selo Sedlare, zauzimajući
tako površinu od 9,64 km². Ne postoje pisani izvori o postojanju sela,
ali meštani smatraju da je selo nastalo posle Kosovskog boja. Nekada je
bilo na stranama Starog brda, pa se vremenom spustilo bliže plodnom
podneblju koje je pružala resavska ravnica.
O tome kako je selo dobilo
ime podsetiċemo se tekstom iz "Predanja iz Donje Resave"
Nikodija Spasiċa:
Prvi sedlar, priučen ljubavnim mađijama po trnjacima i parlozima, gde je
u gluvsko doba vario u bakračima šišmiše i noćne leptirice, a pred zoru
presipao skuvotine u starudije i posle ih trampio rugobama za niske
zlata, bio je golem vrag za bule, pa su ga Turci stalno ganjali i
sabljama hteli da učine neuglednim. Ali ni ožiljci po licu, zadobijeni
od kamdžija, ne umanjiše njegovu lepotu.
Kad je kraj veriga i razgaćene dece na zadušnički petak i pašinici skinuo
dimije, bio je izdan od nekoga, pa je iste večeri svio u gubere i pazar
i pozder i utekao u gudure bez laza, bojeći se da ga paša neverno s leđa
ne ubije. U jednoj ruci je nosio trnokop, a u drugoj sekirče, poljačko
oružje.
Žena mu je bila umrla, jer je običajio da je svako jutro prvo iskundači,
a zatim na njivu pošalje. I decu je sve izredno nogom oturao od sebe, da
se ne očine od njega zaluđenog, ali druge godine srpskog vremena kad se
silne kuće zatreše u pepelišta, a konj i sedlo postade najveće blago, on
se proču niz vodu Resavu kao vešt i mnogo cenjen majstor.
Od kotla uroka nije se odvajao. Svakom je po izgledu davao ono što mu
sleduje, a jakima je nalagao da se klone vinovništva, magluština i
svetlećih mesta. Druge je odbranio od vreba zla, ali sebe nije mogao,
jer još nije odrešen od greha što se s đavolom svezao.
I kad je za jedno sedlo, zlatom optočeno, dobio od ustaničkog vešača
brzovitog konja, pošao je na skup noćnika i vidarica. Jahaći konj,
upregnut na silu, pod fijucima biča, jurio je bezglavo, preko brda i
vrzišta, sve dok se nije prepao od vatrovitog panja i propeo u blatu,
njišteći. Jedan točak se zaglavio u rupini, daleko odatle, i tu je i
ostao, slomljen, a koleska se otkotrljala niz padinu i odnela u smrt i
konja i sedlara.
I tako sve dobi svoje ime: Ljudi koji su se tu već stanili prozvaše selo
Sedlare, a ostala mesta nesreće prekrstiše u Blato, Točak i Padinu.
Po Stanoju Mijatoviċu
koji je 1930. godine pisao o Resavskim naseljima i poreklu stanovništva,
u Sedlaru:
Delovi su hatara: Točak, Glavica, Drenjar, Petkovac, Šuma, Zapis,
Sedlarac, Staro Brdo, Brdo, Stubljanski Potok, Roċevački Potok, Padina,
Čerkenski Potok, Parlog, Polje (preko Resave), Burdelji, Ornice, Nad Lug
(gde je groblje), Blato, Ambarište, Ostrvo, Stojicka Bara, Mokreš,
Dugačke Livade, Kod Jaruge, Kod Mosta, Kod Brda i Pod Brdo.
Selo se deli na Gornji i Donji Kraj. Ima oko 177 kuċa a 20 rodova.
Po jednom predanju selo je dobilo ime po nekom sedlaru, koji se prvi tu
naselio. Po drugom predanju selo je dobilo ime po istoimenom mestu, iz
kojeg su se doselili prvi doseljenici. A po jednom tumačenju selo bi
dobilo ime po brdu Sedlarcu, koje je u njegovu hataru.
U Starom Brdu i na resavskom sprudu nađeni su batovi vrlo lepo očuvani. U
Burdelju se nalaze stare opeke, novci i rbotine od starog zemljanog
posuđa.
Ne zna se tačno, kad je selo postalo. Misli se, da je tu od posle
Kosovskog, Boja. Nekada je bilo u strani Starog Brda, pa je docnije
otuda spušteno bliže Resavi, koja ga u staro vreme nije ovoliko štetila
kao danas.
U Gornjoj Mali su rodovi: Đorđevići (15 k., Sv. Nikola), došli iz sela
Nikolinaca (kod Soko Banje); Ilići (5 k., Petkovica), iz Bučja
(knjaževačkog); Petrovići (7 k., Sv. Nikola), došli iz timočke okoline;
Čerkenovići (15 k., Sv. Đorđe i Đurđevdan), došli iz Peći u oklinu
knjaževačku, odatle u podgorički zbeg, pa zatim ovamo (jednog njihovog
pretka prozvali su Turci ,,čerken” jer je bio nemiran, i dirao turske
bule, usled čega je mogao više puta i glavu da izgubi); Nikolići (5 k.,
Sv. Nikola), iz Miljkovca (u knjaževačkom kraju); Lukići (20 k.,
Blagovesti), starinci; Popčići (10 k., Sv. Nikola), starinci (Đura,
Đurko i Branko, braća Popčići, poginuli su na Kamenici, zajedno da
Sinđelićem); Leskići- Leskovčani (5 k., Vavedenje), došli iz Leskovca;
Bogosavljevići (2 k., Mitrovdan), došli iz Mozgova (aleksinački kraj);
Milojevići-Toplalovići-Pućinci (20 k., Sv. Nikola), došli pre 150
godina iz Nikolinaca (kod Soko Banje) I smatraju se kao jedan rod sa
Đorđevićima; Vlaškovići (10 k., Sv. Dimitrije), od dva rođena brata koji
su došli pre 100 godina iz Proštinca kao "domazeti" na tuđa imanja i
uzeli dve sestre od strica, poreklom su Rumuni, danas su se potpuno
posrbili); Vučinci (5 k., Sv. Nikola), ne zna se odakle su; Vojinovići
(5 k., Sv. Stevan), došli iz Lomnice, gde ih i danas ima (vidi
Milančevići- Milojevići-Dinići u Lomnici). U Donjem su Kraju: Ćosići (10
k., Sv. Simon), Cigani iz Grabovice; Petrovići (15 k., Sv. Nikola),
Cigani iz Vidina; Đorđevići-Pucići (5 k., Sv. Nikola i Sv. Arhanđel),
Cigani iz Turske; Bugarčići (5 k., Sv. Nikola), iz vranjske okoline;
Stolići (2 k., Sv. Jovan), prizetili se iz Roćevca; Milovanovići (10 k.,
Sv. Nikola), ne zna se odakle su; Stojići (5 k., Sv. Nikola), došli iz
Timočke Krajine.
Prema aračkom spisku iz
1819. godine, selo Sedlare je imalo 35 kuća sa 94 poreske glave, a 1870.
godine 108 poreskih glava. Svedočenjem istorijskih spisa iz prve
polovine XX veka, u selu je bilo 177 kuća u 20 rodova koji su se tu
nastanili iz najrazličitijih krajeva naše zemlje.
Prema popisu iz 1991.
godine, Sedlare ima 1.079 stanovnika u 258 domaćinstava. Seoska slava je
Đurđevdan (6. maj), a zavetine su sv. Arhangel (za zdravlje čeljadi) i
sv. Vrtoloma (za polja).
Sedlare je na nadmorskoj visini od 123 metara. Povezano je regionalnim
putem i železničkom prugom sa Svilajncem, kao i lokalnim putem (preko
Bobova i Lukovice), od kojeg je udaljeno desetak kilometara.
U selu se nalaze osnovna škola, dom kulture, zemljoradnička zadruga,
zdravstvena stanica, pošta, mesna kancelarija, veterinarska ambulanta,
četiri prodavnice, dve pekare, kafana, restoran "Konak", magacin
zadružni sa otkupnom stanicom i uređajima za rashladu mleka. Na levoj
obali Resave je Zemljoradnička zadruga "Ratar" koja obuhvata devet sela:
Sedlare, Troponje, Suboticu, Roandu, Roćevac, Kupinovac, Đurinac,
Proštinac i Dubnicu.
Iz Sedlara na privremenom radu u inostranstvu je preko 200 radnika.
Zemljoradnici se bave proizvodnjom kukuruza, pšenice, povrtarstvom, manje
uzgojem šećerne repe i suncokreta, a vrsni su odgajivači priplodnih
krava i belih svinja za koje su dobili mnogobrojne značajne nagrade. |
Iz Poslovno-turističkog vodiča opštine
Svilajnac, izdatog početkom oktobra 2005.
Izdavač: Informativni centar Svilajnac
Mesne zajednice, na str. 69
Sedlare
U resavskoj ravnici, na desnoj obali
Resave, prostire se selo Sedlare, s površinom od 9,64 km².
Ne zna se tačno kada je selo nastalo, ali se smatra da je to bilo posle
Kosovskog boja. Nekada se nalazilo na stranama Starog brda, ali se
kasnije spustilo bliže Resavi. Tu su ranije pronalaženi: stari novac,
stara opeka i ostaci zemljanog posuđa.
Prema jednom predanju, selo je dobilo naziv po nekom sedlaru koji je
izrađivao sedla i među prvima se tu nastanio. Prema drugom tumačenju
naziv Sedlare potiče od obližnjeg brda Sedlarca.
U Gornjem i Donjem kraju pre jednog veka živelo je 20 porodica u 177
kuća: Đorđevići, Ilići, Petrovići (dva roda), Čerkenovići, Nikolići,
Lukići, Popčići, Leskići-Leskovčani, Bogosavljevići,
Milojevići-Topalovići-Pućinci, Vučinci, Vojinovići, Ćosići,
Đorđevići-Pucići, Bugarčići, Stolići, Milovanovići i Stojići.
Sedlare, prema poslednjem popisu, ima 954 stanovnika i 207 domaćinstava.
Selo slavi slavu Đurđevdan.
Telefoni:
Mesna kancelarija 338-101
Veterinarska stanica 338-110
Zdravstvena stanica 338-112
OŠ ,,Branko Radičević'' 338-113
Pošta 338-100
,,Ratar'' zem. Zadruga 338-103 |
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)